Moja četiri bubrega i ja

Svako u Mađarskoj poznaje Andraša Bota ili makar njegov glas. On je „glas“ najvećeg privatnog TV kanala u Mađarskoj i sjajan glumac. Ali mnogi ljudi ne shvataju da je on i ambasador Mađarskog nacionalnog programa za bubrege. Nakon što je prvo prošao kroz dijalizu, a kasnije kroz dve transplantacije, Andraš Bot je odvojio vreme da svoja iskustva podeli sa nama.

Zbogom moji bubrezi

Od 1993. ili 1994., znao sam da ću jednog dana imati problema sa bubrezima. Tada se moja bolest bubrega razvila iz veoma jednostavne infekcije.

Prvo sam primetio da nešto nije u redu na poslu. Tokom proba nisam mogao da stojim na nogama. Kolega me je odveo kući i mislili smo da mi je samo potreban odmor. Ali moja supruga je nastavila da brine. Ona je insistirala da potražim doktora koji će obaviti ultrazvuk kojim mi je dijagnostifikovana bolest policističnih bubrega. Čak nisam ni znao šta je to! Moj doktor me je uputio nefrologu gde sam naučio da je to poremećaj hromozoma. Protokol: godišnji pregledi za praćenje napretka bolesti, koji su se kasnije pretvorili u preglede na svakih šest meseci. Na početku me je nefrolog uveravao da mi verovatno lečenje neće biti potrebno do 50. ili 60. godine. Ali život je nepredvidiv i u stvari mi je lečenje bilo potrebno ranije. Neprekidni umor me je obarao. Kasno sam uvideo da je to zbog toga što moji bubrezi nisu u stanju da pravilno filtriraju krv.

2003. godine sam stavljen na listu čekanja za donatorski bubreg i rečeno mi je da mi je u međuvremenu potrebna dijaliza. Saznao sam i da je prosečno vreme čekanja na donatora sa mojom krvnom grupom, 0, duže nego kod drugih. Nisam brinuo o operaciji. Znao sam šta da očekujem jer sam sa nefrologom razgovarao o detaljima i odlučio sam da se ne brinem oko nečega što je izvan moje kontrole. Takođe sam sebe podsetio da dostupan bubreg ne znači da će se obaviti transplantacija. Mora da se uskladi više elemenata da bi nefrolog obavio operaciju.

Povezan sa mašinom

Moja prva poseta centru za dijalizu nije bila zbog tretmana. Otišao sam tamo na pregled i razgledao iz radoznalosti. Želeo sam da izađem odatle što je pre moguće. „Ja ovde?“, mislio sam, „Mora da se šale!“ Ali sam znao da me dijaliza čeka i da će da me održava u životu. Dok sam bio na dijalizi, pokušavao sam da se fokusiram na svoj život i stvari koje volim da radim. Tokom vikenda sam imao više slobode, iako sam morao da uzimam lekove, pametno se hranim i kontrolišem unos tečnosti.

Ponovo na operaciji

Poziv za moj drugi donatorski bubreg je takođe stigao neočekivano. Ali sam ovoga puta znao šta da očekujem. Shvatio sam koliko je važno da imam dobar odnos sa svojim doktorom. On je razumeo šta želim, a ja sam pratio njegove naredbe da to i dobijem, što mu je olakšalo posao. Naravno, i malo sreće je odigralo ulogu. Za operaciju morate biti zdravi – bez prehlade, gripa ili drugih virusa. Imao sam sreće što nisam bio bolestan kada sam dobio drugo obaveštenje.

Druga operacija je bila lakša, delimično zbog napretka lekova i hirurških tehnika, a i sama intervencija je bila mnogo lakša. Pošto sam znao šta da očekujem, to je takođe olakšalo psihološki aspekt. Prošlo je skoro tri godine od operacije i sada idem na kontrole na svakih šest meseci.

Prvo obaveštenje i operacija

Međutim, moja supruga mi je pripremila bolničku torbu koju je čuvala u garderoberu. Zbog toga sam bio spreman da idem kada sam primio obaveštenje. To se i desilo, čak i pre nego što sam započeo dijalizu. „Dobro jutro, Andraš Bot“, koordinator je rekao na telefonu, „sada imate obaveštenje“. Ponovo je život bio nepredvidiv! Imao sam sat vremena da stignem do klinike. Tada sam počeo da paničim.

Odjednom, moj um je radio brzinom svetlosti. S kim treba da razgovaram? Šta treba da organizujem? Morao sam brzo da stignem tamo, ali nisam znao da li ću dobiti bubreg! Kada postoji obaveštenje, poziva se nekoliko pacijenata i potrebno je da se uradi niz testova. U bolnici uzimaju uzorak krvi da bi utvrdili ko je najprikladniji primalac i nakon sat vremena, saznao sam da je bubreg moj. Stvarno se ne sećam operacije. Samo znam da me je svuda bolelo kad sam se probudio. Tada je postojala starija hirurška tehnika i drugačija vrsta anestezije. Zajedno sa doktorima i sestrama smo proverili da li je bubreg počeo da radi: jeste! Sada sam morao da sačekam naredna tri ili četiri dana da se uverim da je moje telo prihvatilo novi bubreg. Kada je došao trenutak, spakovao sam stvari i otišao kući.

Nakon operacije

Nakon tri meseca, stvari su se pogoršale. Moj nefrolog je obavio seriju testova i dobio sam stent, cevastu metalnu mrežicu da proširi usku arteriju u krvnom sudu pored bubrega. Na kraju je presadjeni bubreg otkazao, ali je i dalje ostao u mom telu.

Porodični život – iskrenost pre svega

Mnogi ljudi su me pitali kako je moja porodica podnela moje lično putovanje. Ja sam veliki pobornik iskrenosti, tako da sam sa svima pričao otvoreno – uključujući svoju decu – od početka. Povremeno su me posećivali tokom dijalize, što im je dalo uvid u ovaj deo mog života. Kada sam saznao da moj presadjeni bubreg ne radi, nismo dozvolili da ta situacija uništi naše živote. I dalje smo išli na izlete i putovali, čak iako je to zahtevalo bolje planiranje.

Da li osoba koja je imala transplantaciju živi zdravije?

Zbog transplantacije sam počeo da vodim više računa o svom zdravlju. Moj imuni sistem je oslabio zbog lekova protiv odbacivanja, pa sam morao da vodim računa o sebi. Prihvatam savete i sa lekarom razgovaram o svemu. Kada putujem, dvaput proverim i da li imam dovoljne količine svih svojih lekova. Pored ovog aspekta, živim istim životom kao i svi drugi. Samo sa malo više brige i malo više svesti.