Cilj transplantacije: Uvek imajte vere

Ona nije dobro podnosila dijalizu i sećanja na ovaj period su uvek bila teška, osećala se vrlo loše sa visokim krvnim pritiskom i povraćanjem nakon svakog dijaliznog tretmana. Seća se da je brojala svaki tretman i pitala majku još koliko puta će morati da to čini, na što je njena majka uvek odgovarala „još samo jednom“. Pošto se osećala loše, morala je da napusti školu i čak nije imala snage ni da izlazi i igra se sa prijateljima. Kada je imala 14 godina njen otac joj je donirao svoj bubreg, ali je nakon samo mesec dana bubreg morao biti uklonjen i Rosarija nije imala izbora nego da se vrati na dijalizu. Stvari nisu bili lake, ali bilo je dobrih trenutaka, u stvari Rosarijine najsretnije uspomene iz tog perioda su upoznavanje Mišela koji je potom postao njen dečko i još mnogo toga. Kada je Rosarija napunila osamnaest godina, tetka joj je dala bubreg i za nju je konačno počeo novi život. Nakon što je izgubila toliko vremena u školi tokom godina, ona više ne može da ispuni svoj san da postane kozmetičar, a sada joj je najveća želja da se uda i da ima porodicu. Srećom, ta želja se ostvarila i kada je napunila 21 godinu, Rosarija se udala za svoju ljubav iz detinjstva, Mišela. Samo nekoliko meseci nakon venčanja, potpuno neočekivano, doktori su rekli Rosariji da očekuje bebu. Ona nije mogla da veruje šta čuje – čudo se dogodilo! Rosarija je presrećna i po prvi put u životu se oseća kao kompletna osoba, kao žena. U 32. nedelji trudnoće, krenuo je prevremeni porođaj Marije Rosarije, to je bio težak porođaj, ali je na kraju rođena prelepa zdrava devojčica - Margareta, nova nada za Rosariju!

Rosarija se osećala vrlo srećno i ispunjeno u svojoj novoj ulozi supruge i majke, ali i dalje su je čekali izazovi. Kada je imala 29 godina, njeno telo neočekivano odbacuje transplantirani bubreg i ona mora da se vrati na dijalizu. Otprilike u isto vreme kada njen stariji brat nažalost umire. Usprkos svim tim poteškoćama, Rosarija održava pozitivni stav i nikada ne gubi svoj unutrašnji mir. Niko iz njene porodice joj ne može dati novi bubreg, ali se Rosarija i dalje nada novoj transplantaciji. Njene šanse da ima još jednu uspešnu transplantaciju su sada manje jer prethodne dve transplantacije znače da njeno telo ima visok nivo autoantitela i zbog toga postoji veći rizik od odbacivanja. Međutim, medicinsko osoblje i osoblje za negu u Rosarijinom NephroCare centru za dijalizu je podržava i podstiče da se ponovo prijavi na listu za transplantaciju. Rosarija ima puno poverenja u njih i slaže se s medicinskim odlukama i odlukama o terapiji koje oni donose za nju, tako da se njeno ime stavlja na registar italijanskih centara za transplantaciju koji prihvataju hiperimune pacijente. Nema garancije, ali Rosarija nikada ne gubi nadu i nastavlja da se osmehuje!

Sjajne stvari se dešavaju iznenada

Tokom 15 godina medicinsko osoblje i osoblje za negu NephroCare Sodial centra u središtu Napulja, Italija, brine o Rosariji pošto ona nastavlja dijaliznu terapiju. Tokom svih ovih dugih godina, Rosarijini lekari i sestre je nikada nisu videli utučenu zbog njene bolesti. U stvari, jedini put kada su videli da je pustila suzu je bilo na njen 40. rođendan. Na taj poseban dan, osoblje je iznenadilo Rosariju tokom njene dijalize velikom tortom sa 40 svećica. Ona je u potpunosti preplavljena ovim gestom ljubavi i pogođena do suza! Zatim, 11. marta ove godine, poziv je stigao potpuno iznenada... stigao je bubreg za Rosariju! To je veliko i potpuno neočekivano iznenađenje i emocije su bile pojačane, ali lekari i medicinski tehničari centra za dijalizu su se udružili i pomogli Rosariji da stigne do centra za transplantaciju gde su je čekali novi bubreg I treći donator. Operacije transplantacije je protekla dobro, ali će novi bubreg početi da funkcioniše tek nakon tri nedelje i Rosarija je takođe morala da se bori s infekcijom urinarnog trakta koja se vratila, kao i sa virusnom infekcijom. Nije lako, ali je Rosarija ostala mirna i odlučna i njeno strpljenje se isplatilo: vrlo brzo se vratila kući, spremna za početak nove faze u životu. Prošlo je nekoliko meseci od njene transplantacije i Rosarija je zdrava, oseća se dobro, i iznad svega veoma srećna. Ona ima sedmične preglede i, znajući koliko je važno da joj telo ne odbaci novi bubreg, ona se trudi da uzima lekove za transplantaciju baš kao što je naveo njen medicinski tim. Ona više ne mora brinuti o dijalizi, ali i dalje redovno ide u NephroCare centar gde preko lekara Rosarija kontaktira sa centrom za transplantaciju.

Kakva promena u životu!

Rosarija je ponovo počela da vozi, izvodi unuka u šetnje i sada može da se koncentriše na to da se potpuno posveti unucima. Ona uživa u jednostavnim stvarima u životu. Sada, više od svega, želi da uživa sa svojom porodicom i gleda kako njen unuk odrasta. Ona je takođe vrlo srećna što sada ima više vremena da se posveti dobrovoljnom radu. Tokom svih godina koje je Rosarija provela na dijalizi, njene misli su uvek bile s onima koji su imali manje sreće od nje. Uvek je odvajala vreme da pomogne drugima, odvede stariju osobu do doktora, kupi namirnice za siromašne, pravi društvo osobi koja je vezana za krevet, kuva za komšiju ili plaća račune za jednog starca. Rosarija kaže „Obavljanje ovakvih malih stvari za druge me ne košta ništa, ali one mogu značiti mnogo za nekoga ko je bolestan, star ili sam. Pomaganje drugim ljudima me čini veoma srećnom i daje mi snagu da nastavim usprkos mojoj bolesti“.

Uvek verujte u sebe

je veoma drago zbog Rosarije. Tokom 15 godina, ona je bila deo njihovih života pošto su je oni pratili tokom svih uspona i padova njenog neverovatnog putovanja! I to međusobno putovanje ne prestaje sa transplantacijom: NephroCare osoblje nastavlja da joj pruža medicinsku podršku i uvek će biti podrška Rosariji, posebnom pacijentu čija odlučnost, pozitivan stav i topao osmeh predstavljaju lekciju za sve nas. Osoblje se rado seća da, pre njene transplantacije, kada bi se Rosarijini dijalizni tretmani završili, ona bi imala običaj da ostane u svojoj stolici dok su svi drugi pacijenti odlazili, zatim, tražeći nešto po svojoj tašni, ona bi se široko osmehnula i rekla „Pa, sada je vreme za malo šminke, pošto me dijaliza neće zaustaviti da izgledam dobro!“. Tokom njenih 15 godina u Sodial centru, Rosarija je osoblje naučila mnogim stvarima. Ona im je pokazala da čak i osoba s hroničnom bolešću može pronaći odgovarajuću ravnotežu i usprkos izazovima, umesto da se sažaljeva, ona može pronaći unutrašnju snagu da učini sve što je moguće da vodi srećan i ispunjen život. „Nada i odlučnost su najbolji mogući lek, i uvek treba podržati i podsticati nade i snove naših pacijenata“, kaže Medicinski direktor, dr Valeria Di Stasio. Nikada ne gubite nadu... uvek verujte u sebe i pomozite sebi da obezbedite bolju budućnost!